Bushova administracija odbacuje međunarodno pravo
Izdavački odbor
18. mart 2003.
15-minutni govor predsednika Busha u ponedeljak uveče, koji zapravo i nije nista drugo do objava rata protiv Iraka, sastojao se uglavnom od iskrivljenja istine, poluistina i bezočnih laži.
Sveobuhvatno poricanje ovoga govora zahtevalo bi analizu svakog pojedinačnog retka, zato što ni jedna jedina rečenica nije utemeljena na poštenom predstavljanju činjenica. Čak je i prva rečenica ("Dragi moji sunarodnici, događaji u Iraku sad su dostigli konačne dane odluke") -laž. Uistinu, odluka na koju je predsednik aludirao-odluka o invaziji Iraka, doneta je još pre nekoliko meseci.
Osnovni Bushov razlog za rat počiva na groteskno pogrešnoj premisi da Rezolucija 1441 koja je usvojena u UN prošlog novembra, Sjedinjenim Državama daje potrebno odobrenje za ulazak u rat. U stvari, rezolucija ni u jednom svom delu ne daje takvo odobrenje ni jednoj od članica Saveta bezbednosti.
U jednom trenutku, aludirajući na izjavu predsednika Chiraca, Bush je ustvrdio kako su "neke stalne članice Saveta bezbednosti javno obznanile da će staviti veto na bilo kakvu rezoluciju koja bi obavezivala na razoružanje Iraka".
To je gruba laž. Predsednik Chirac je u stvari rekao: "Moja pozicija je takva da će, pod bilo kakvim okolnostima Francuska glasati odrečno, zato što večeras nema nikakvog razloga za ulazak u rat da bi se postigao cilj koji smo postavili, a to je razoružanje Iraka."
Samo nekoliko časova nakon što je zaključio da je neophodno povući američku rezoluciju koja traži odobrenje za rat jer bi se suočila sa ubedljivim porazom u Ujedinjenim nacijama, Bush je, ne trepnuvši izjavio kako se "u ovom trenutku okuplja široka koalicija koja će u delo sprovesti pravične zahteve sveta". U stvarnosti, Sjedinjene Države i Britanija suočile su se sa skoro potpunom izolacijom u Savetu bezbednosti.
Ne treba potceniti istorijski značaj i političke implikacije odluke Sjedinjenih Država da se unilateralno suprotstave Savetu bezbednosti, prezru međunarodno pravo koje je postepeno građeno od kraja II Svetskog rata, te da naposletku pokrenu nezakonit rat protiv Iraka.
Još od 30-tih godina XX veka, od vremena pune ekspanzije Hitlerovog i Musolinijevog fašističkog režima, ni jedna vlada niti bilo koja važna sila nije tako otvoreno zagovarala rat kao instrument državne politike kao što to čini Bushova administracija.
Obznanjujući kako je rat neizbežan, predsednik Bush je pravdao brutalan vojni pohod protiv Iraka tvrdnjama da ova zemlja može predstavljati opasnost po Sjedinjene Države u neko neodređeno buduće vreme. "Delujemo sad, zbog toga što bi rizik usled nedelovanja bio daleko veći", tvrdi je on. "Za jednu ili pet godina, moć Iraka da naškodi slobodnim nacijama bila bi umnogome uvišetručena".
Na temelju ovakvog argumenta, Bushova bi administracija mogla proglasiti skoro bilo koju zemlju sveta legitimnom metom. Danas je na meti američkih bombi Irak, sutra, biće to neka druga zemlja za koju ratnohuškačka klika u Washingtonu utvrdi da je potencijalna pretnja Sjedinjenim Državama-Iran, Severna Koreja, Rusija, Japan i, sudeći po najnovijim ispadima predsednika Busha, Nemačka i Francuska.
U najupečatljivijem delu svog kratkog televizijskog govora, Bush je ravnodušno ustvrdio da "Sjedinjene Države imaju suvereno pravo da upotrebe silu radi osiguranja svoje nacionalne bezbednosti". Suština ovog saopštenja je ta, da Sjedinjene Države odbijaju bilo kakva međunarodna ograničenja upotrebe vojne sile za postizanje vlastitih ciljeva.
30-tih godina prošlog veka, fašistički režimi u Nemačkoj i Italiji istupili su iz Lige naroda ne želeći da prihvate podređenost ciljeva svoje spoljne politike obavezujućem sistemu međunarodnog prava. Musolini nije mogao biti odvraćen od invazije Etiopije kao što ni Hitler nije dopuštao da mu uskrate njegove teritorijalne ambicije. Kao što je to već jedan poznati istoričar objasnio, spoljna politika nemačkog imperijalizma kakvu je vodio Hitler "u nemačkim promisljanjima politike i moći, iznad svega je značila odbacivanje svih okova ograničenja, formalnih obaveza, paktova i savezništava, te postizanje potpune slobode delovanja, neograničene međunarodnim pravom ili sporazumima ." [1]
Ovakva karakterizacija nacističke spoljne politike, u potpunosti se može primeniti na sadašnju spoljnu politiku Sjedinjenih Država. Svojom odlukom da se suprotstavi Savetu bezbednosti i napadne Irak, Bushova administracija je jasno predočila kako neće dozvoliti da globalne ambicije i apetiti američkog imperijalizma budu sputani okvirima Ujedinjenih nacija kao ni drugih institucija ustanovljenih nakon okončanja II Svetskog rata.
Hvaleći ovaj postupak Bushove administracije, Wall Street Journal je priznao da pomenut postupak ne samo da označava smrt Ujedinjenih nacija, već i kraj svega što je preostalo od principa liberalnog međunarodnog i demokratskog svetskog poretka, kojeg je pre 85 godina proklamovao predsednik Woodrow Wilson. "Wilsonov trvrdoglavi idealizam je načinio dovoljno štete. Kada sadašnja lekcija bude svarena, ni jedan budući predsednik Sjedinjenih Država neće više nikad zatražiti potvrdu legitimiteta od organizacija nalik Ujedinjenim nacijama ili Lige (Lige Naroda-prim. prev.)", objavio je Journal 17. marta.
Nije slučajnost da ovo odbacivanje međunarodnog prava sprovodi administracija koja je na vlast došla na temelju zavere (bez presedana) protiv demokratskih prava. Na kraju krajeva, primećujemo postojanje simbiotičke veze između unutrašnje i spoljne politike Sjedinjenih Država. Planovi planetarnog osvajanja su globalna projekcija istih onih kriminalnih i antidemokratskih procesa koje karakterišu kapitalističku vladavinu u Sjedinjenim Državama.
Fusnote:
1. Ian Kershaw, Nacistička Diktatura: Problemi i perspektive u
interpretaciji (London, 2000), str. 139. U ovom pasusu, g. Kershaw
parafrazira analizu nemačkog istoričara Martina Broszata.